Историја

Мајке свог народа

Иако је то можда незахвално истаћи, прва међу првима, била је Савка Суботић, после предавања у Научном клубу у Бечу 1910. године. Савка Суботић остала је упамћена као феминисткиња, оснивач првих женских школа у Војводини и прва председница Кола. Због посла свог супруга Јована Суботића, нашег познатог лекара, књижевника и политичара, и сталних сеоба ова, за своје време изузетно образована и просвећена жена, идеје да жена није рођена само да буде домаћица и мајка, ширила је у „пречанским“ крајевима као првакиња женског покрета у Угарској.

Затим ту је и Прва почасна дворска дама краљице Марије, Мирка Грујић, ћерка Јеврема Грујића која је живот посветила помоћи болеснима и сиромашним, за шта је после Првог светског рата добила Медаљу за храброст. Посебно је тужна судбина наставнице, књижевнице и преводиоца Делфе Иванић, унуке Јеврема Обреновића, која је прва добитница са ових простора Медаље за милосрђе „Флоренс Најтингејл“ за свој допринос као болничарка и оснивачица војних болница током Великог рата.

Међу оснивачицама овог друштва, ту су још и Надежда Петровић, наша позната сликарка, која је са Делфом Иванић била једна од идејних твораца Кола, као и Љубица Луковић, књижевница, преводилац и болничарка, која је са српском војском прошла кроз све ратова, док се у ретким тренуцима мира бавила оснивањем домова, школа и кухиња за болесне и сиромашне. Поред њих, у првим редовима су биле и професорка Катарина Миловук, учитељица Анђелија Станчић и лекарка Драга Љочић.

Мисија

Од самог оснивања, удружење је било самостално у односу на све државне и друштвене институције. Основни приход друштва били су добровољни прилози. Његово деловање било је усмерено на патриотски, хуманитарни и културно-просветитељски рад. Патриотски циљ друштва остваривале су кроз пружање материјалне и моралне помоћи српском народу. Биле су познате као борци за мир, али су за време Првом светском рату учествовале на бојном пољу као добровољне болничарке.

Хуманитарни рад је посебно био изражен када су по окончању Првог светског рата 1919. године, чланице друштва основале Дом инвалида кроз који је прошло 4000 онеспособљених ратника, помажући им да савладају неки занат, кројачки, абаџијски или обућарски. Хуманитарна активност Кола била је усмерена и на ратну сирочад, пружајући им месечну помоћ, стипендије, летовања.

На пољу образовања, Коло је организовало курсеве за описмењавања, хигијену живљења, правилну исхрану и слично. У оквиру одбора Кола, осниване су секције чији је циљ био чување народне културе и традиције. У Дому Кола, 1927. године био је основан „Мали универзитет“, на коме су предавачи били најугледнији људи из света науке и културе тога доба.

Чланице удружења и само Коло су током свог постојања награђиване бројним хуманитарним, државним и верским одликовањима највишег ранга, међу које спадају: Албанска споменица, Краљевски орден Белог орла петог степена, као и Краљевски орден Светог Саве.

Обнова удружења Кола српских сестара

Са доласком окупатора, удружење је престало да делује 1942. године, када је тадашња представница Делфа Иванић ухапшена због става да ће Коло остати привржено својим основним идејама и одано Отаџбини. Сва имовина Кола је одузета и предата Београдској општини. Па, ипак, неки записи говоре да је удружење наставило да делује као секција Црвеног крста. После ослобођења 1944. године, нова власт није била ни мало разумевања, тако да је имовина и даље остала у државном поседу, удружење је забрањено као реакционарско и буржујско, а импозантна колекција народних ношњи и рукотворана предата је Етнографском музеју.

Обнова удружења жена „Коло српских сестара“ морала је да сачека неко ново време, тако даје рад напокон обновљен 1990. године, а уследило је и покретање новог гласила „Венац“ који излази једном годишње у тиражу од 1200 примерака. Иако је удружење било забрањено у домовини, наставило је да постоји у дијаспори, а тренутно се најстаријом секцијом може сматрати „Коло српских сестара“ у Индијанаполису у Америци при православној цркви Светог Николе. Важно је истаћи да се од самог оснивања до данас, није се променио начин рада удружења, и поред прекида у раду.